Srbija miriše na ruzmarin, miriše na mir i pobjedu

Ono što je do juče delovalo kao obična, nostalgična pesma, Vučić je svojom izuzetnom političkom intuicijom pretvorio u pobednički poklič.

Ima u tom ruzmarinu neke duboke, gotovo mitološke simbolike kojom je Aleksandar Vučić ovih dana doslovno opčinio Srbiju, preokrenuvši političke vetrove i društvene bure u svoju korist.

Ono što je do juče delovalo kao obična, nostalgična pesma, Vučić je svojom izuzetnom političkom intuicijom pretvorio u pobednički poklič, u zaštitni znak jednog vremena.

Danas u Srbiji ruzmarin više nije samo ukras ili stih — postao je opštenarodni fenomen.

Odjekuje ta pesma uz harmonike u zabačenim seoskim kafanama, grmi sa zvučnika na štandovima u prepunim gradskim pešačkim zonama, pevuši se u taksijima, na pijacama i u radničkim autobusima. Ruzmarin pevuše i mališani.

Pesma o ruzmarinu preliva se sa mitinga na ulice, sa ulica u domove, prožimajući svaki kutak zemlje poput najlepše narodne himne optimizma.

Ali šta je, zapravo, taj ruzmarin koji je tako snažno opčinio Srbe?

Šta on predstavlja u dubinskoj psihologiji našeg naroda i njegovom kolektivnom pamćenju?

Ruzmarin je sama suština srpskog trajanja.

On nije obična, nežna biljka iz gradskih saksija, niti cvet koji se kupuje u staklenicima da bi uvenuo posle dva dana.

Ruzmarin je izdanak iz samog kamena, divlja, mirisna snaga koja je preživela i krstaše, i Mlečane, i sve one prolazne imperije koje su ovim prostorima protutnjale.

Ruzmarin je u srpskoj kući večiti čuvar ognjišta i zaveta. Njime se kiti svat kada se kuća širi i novi život stvara, njime se ukrašava dom u danima porodičnih svetkovina, a u narodnim pesmama on je simbol vernosti, ljubavi i sećanja koje ne bledi.

Da bi ruzmarin zamirisao punom snagom, mora da pretrpi pritisak.

Mora se protrljati među prstima, mora mu se dotaći sama srž.

Tako je i sa Srbijom.

Godinama su je uveravali da je samo zaboravljena palanka na periferiji sveta, osuđena da slavi sopstvene poraze i da miriše na paljevinu vlastitih zabluda.

A danas, dok mnoge evropske prestonice potresaju nemiri i društvene krize, Srbija svima šalje poruke mira, uz iskrenu želju da niko ne proživi ono kroz šta je naš narod morao da prođe.

Evropi i čitavom svetu Srbija danas simbolično šalje ruzmarin — miris mira, dostojanstva i slobode.

U Srbiji se dogodio taj sudbinski, istorijski preokret pod državničkim vođstvom Aleksandra Vučića — čoveka koji je prepoznao bilo narodne duše, uzeo tradicionalni motiv ruzmarina i pretvorio ga u moćan simbol narodnog ponosa, sloge i nepokolebljive snage.

Priča o Vučiću, pobedničkom duhu i Ujedinjenoj Srbiji nije priča o suvoparnim političkim debatama i procentima u glasačkim kutijama.

To je priča o tome kako se ruzmarin sa svadbi i narodnih veselja vratio na rever čitave nacije kao simbol trijumfa.

Vučić je svojoj naciji ponudio viziju koja inspiriše i spaja. Umesto opijuma lažnih obećanja i salonskih teorija, narodu je ponudio opipljive rezultate — kranove, tunele kroz planine, brze pruge, nove fabrike i državu koja više nikome ne upućuje ponizna izvinjenja.

Majstorski je povezao tradiciju i modernizaciju, osnažio nacionalno samopouzdanje i ponudio narodu da prestane da bude žrtva istorijskih okolnosti i postane graditelj vlastite sudbine.

Ujedinjena Srbija je, zapravo, taj veliki, nepregledni grm ruzmarina koji je Vučić sačuvao, razgranao i pretvorio u prepoznatljiv vizuelni i zvučni identitet pokreta.

Pogledajte tu biljku: uspeva i na suši, prkosi košavi, odoleva mrazu i gradu.

Dok su razni belosvetski mešetari pokušavali da ovoj zemlji nametnu svoje veštačke mirise i plastično cveće, narod je, ohrabren Vučićevom nepokolebljivom voljom i duhom narodnog prkosa, posegnuo za vlastitim korenom.

Ruzmarin je pod njegovim vođstvom postao simbol obnove, sloge i političke nepobedivosti.

I zato danas, dok se na svakom koraku — od Subotice do Niša, na trgovima, u sokacima i dvoranama — razležu taktovi ove melodije, a narod sa ponosom nosi mirisne grančice ruzmarina, svedočimo trijumfu politike koja pobeđuje i spaja.

Ruzmarin na grudima seljaka, radnika, lekara i studenta nije tek puki ukras. On je bedem protiv zaborava, kruna poverenja i simbol nade koju je Vučić probudio u narodu.

Ta pesma na svakom koraku poručuje:

Imamo svog lidera, imamo svoju snagu, imamo svoj pravac i ne damo svoju budućnost!

Srbija je pod Vučićevim vođstvom izabrala da ne bude pasivni posmatrač tuđih odluka, već država koja samostalno odlučuje o svojoj sudbini.

I dok god na ovim prostorima miriše ruzmarin — ta otporna, gotovo neuništiva biljka koja simbolično pamti sve borbe i sve pobede, a čiju je melodiju Vučić pretvorio u pobednički marš — Srbija će imati jasnu viziju svog sutrašnjeg dana.

Miriše na rad, miriše na slobodu, miriše na pobedu!

Ujedinjena Srbija miriše na ruzmarin!

(Politika/Adam Šukalo)