Može li Republika Srpska na izborima dobiti novu političku generaciju?

Gotovo svaki izbori u Bosni i Hercegovini unapred se proglašavaju istorijskim. Ta reč je toliko često korišćena da je izgubila prvobitno značenje. Ipak, opšti izbori zakazani za 4. oktobar 2026. neće odlučivati samo o novom sazivu institucija BiH i Republike Srpske. Pokazaće postoji li prostor za novu generaciju političara, ne samo mlađih po godinama već drugačijih po odnosu prema vlasti, građanima i principu odgovornosti. 

Piše: profesor Stefan Surlić

Zato važnije pitanje od toga ko će osvojiti koju funkciju glasi: kakav političar je danas potreban Republici Srpskoj?

Maks Veber je pre više od jednog veka napravio poznatu razliku između onih koji žive „za politiku“ i onih koji žive „od politike“. Međutim, u savremenom dobu ta dva tipa nisu potpuno odvojena. Demokratiji su potrebni profesionalni i plaćeni političari. Problem nije u tome što neko prima platu za javnu funkciju, već u tome šta mu ta funkcija predstavlja.

Onaj ko živi za politiku u njoj vidi poziv, ideju i odgovornost prema zajednici. Onaj ko živi isključivo od politike u funkciji vidi izvor prihoda, privilegija i lične sigurnosti. Za prvog je vlast sredstvo za ostvarivanje određene politike. Za drugog je vlast sama sebi cilj.

Veber je smatrao da su dobrom političaru potrebne strast, odgovornost i sposobnost odmerenog rasuđivanja. Strast bez odgovornosti proizvodi fanatika, odgovornost bez strasti bezličnog birokratu, a političar bez mere lako počinje da veruje da su njegovi interesi jednaki interesima države i naroda.

Upravo je brisanje granice između države, partije i lidera jedan od osnovnih problema balkanske politike. U Bosni i Hercegovini tome se pridružuje nacionalno pitanje koje je najizraženiji instrument manipulacije. Položaj Republike Srpske i česta osporavanja dejtonskih nadležnosti jesu stvarne političke teme.

Ali odbrana nacionalnog vitalnog interesa ne može biti opravdanje za odsustvo odgovornosti u ekonomiji, zdravstvu, obrazovanju i upravljanju javnim resursima.

Nova generacija političara zato ne treba da zanemari nacionalno pitanje, već da pokaže da se Republika Srpska ne štiti samo teškim rečima i krizama. Štiti se snažnim institucijama, pravnom sigurnošću, ekonomskim razvojem i ostankom stanovništva. Patriotizam koji ne može da zaustavi odlazak ljudi vremenom ostaje bez zajednice koju bi trebalo da brani.

Crna Gora je pokazala da generacijska promena na Balkanu u nekom obliku jeste moguća. Jakov Milatović i Milojko Spajić pojavili su se kao političari drugačijeg profesionalnog i životnog iskustva od generacije koja je oblikovala politiku devedesetih. Njihov uspon nije bio zasnovan samo na mladosti.

Ponudili su prepoznatljiv ekonomski program, jednostavan politički jezik i obećanje da se politika može vratiti svakodnevnom životu građana.

Bez obzira na to kako ocenjujemo njihovu ideologiju i konkretne poteze, njihov najvažniji doprinos bio je psihološki: pokazali su da višedecenijski lideri nisu nezamenljivi. Milatović je pobedio Mila Đukanovića, Pokret Evropa sad postao je najjača parlamentarna stranka, a Spajić premijer. 

Crna Gora, međutim, predstavlja i upozorenje. Brzi sukob Spajića i Milatovića, personalizacija novih partija i nestabilnost koalicija pokazuju da mladost nije garancija institucionalne zrelosti. Nova lica mogu veoma brzo usvojiti stare političke navike. Generacijska smena bez izgradnje institucija lako se završava samo promenom ljudi na vrhu.

U Republici Srpskoj nijedan političar trenutno ne simbolizuje mogućnost generacijske promene snažnije od Draška Stanivukovića. Njegov najveći politički kapital, međutim, nije mladost, pa čak ni veština korišćenja društvenih mreža. Njegova najvažnija prednost jeste sposobnost da u neposrednom kontaktu sa ljudima deluje prirodno.

Kod njega se retko stiče utisak da su susreti sa građanima obaveza koju trpi zbog kamera. Čini se da uživa u razgovoru, fizičkoj blizini i razmeni emocija. Posebno su upečatljivi prizori starijih žena koje mu prilaze, grle ga i obraćaju mu se kao nekome iz sopstvene porodice.

Taj efekat “baka koje ga grle“ nije beznačajan detalj političkog marketinga.

On govori o emocionalnoj reprezentaciji. Građani ne traže samo nekoga ko će zastupati njihove interese; žele političara koji ih vidi, sluša i ne pokazuje nadmenost prema njihovom načinu života.

U tim zagrljajima Stanivuković prestaje da bude udaljeni pripadnik političke elite i postaje „nečiji unuk“, mladić iz komšiluka ili član porodice kojem se može prići. To je velika prednost u društvu u kojem građani političare uglavnom doživljavaju kao nedostupne ljude okružene obezbeđenjem, službenim automobilima i stranačkom hijerarhijom.

Naklonost pokazuje da Stanivuković nije ostao ograničen na mlađe, urbane birače i korisnike društvenih mreža. Njegova ubedljiva reizborna pobeda u Banjaluci 2024. ne bi bila moguća da je iza njega stajala samo mlađa generacija. 

I možda jedini političar koji može da parira Dodiku u neposrednom ponašanju  kada je u pitanju kontakt sa građanima. Razlika između Dodika i Stanivukovića nije u tome što je jedan neposredan, a drugi nije.

Dodik je takođe izuzetno vešt u direktnom kontaktu sa ljudima, koristi narodni jezik, grli pristalice i ostavlja utisak političara koji dobro razume raspoloženje svoje biračke baze. Razlika je pre u vrsti odnosa koji se tom neposrednošću gradi. 

Dodikova bliskost uglavnom je vertikalna i paternalistička: on nastupa kao snažan zaštitnik koji silazi među narod, dok zagrljaj potvrđuje povezanost vođe i zajednice, ali ne ukida hijerarhiju između njih. Stanivukovićeva komunikacija za sada deluje horizontalnije i generacijski drugačije. On se ne predstavlja kao politički otac nacije, već kao komšija ili jedan od građana.

Njegova prednost, dakle, nije veća količina neposrednosti, već mogućnost da političku bliskost oslobodi dela autoritarnog i zaštitničkog sadržaja. To, ipak, još nije dokaz da je njegov model politike suštinski drugačiji. Ako građani i kod njega ostanu samo publika okupljena oko harizmatičnog pojedinca, razlika će biti stilska, a ne sistemska. 

Stanivuković zato ne bi trebalo da prihvati teren koji mu protivnici nameću kada ga procenjuju prvenstveno prema formalnom obrazovanju. Političar ne mora nužno biti visoko obrazovan da bi bio sposoban i odgovoran predstavnik građana.

Demokratija nije takmičenje za univerzitetsko zvanje. Birači ne biraju profesora koji će održati najbolje predavanje, već osobu koja ume da razume njihove potrebe, izabere stručne saradnike, donese odluku i odgovara za njene posledice.

Problem nastaje kada Stanivuković, verovatno pod pritiskom takvih kritika, pokušava da dokazuje širu erudiciju i da se predstavi kao intelektualac klasičnog tipa. Tada napušta svoj najprirodniji teren i može ostaviti utisak da pokušava da bude nešto što građani od njega zapravo ne traže.

To mu nije potrebno. Ne mora da dokazuje da je pročitao više knjiga od svojih kritičara. Treba da pokaže da ume da pronađe najbolje stručnjake, postavi im prava pitanja, razume njihove predloge i donese odgovornu odluku.

Najbolji političar nije nužno najobrazovaniji čovek u prostoriji, već onaj koji se ne plaši da u tu prostoriju dovede ljude obrazovanije i stručnije od sebe.

Tu se nalazi glavni test Stanivukovićevog političkog sazrevanja. Njegova slabost nije nedostatak klasične akademske biografije, već opasnost da lična harizma, simbolički potezi i stalna medijska prisutnost postanu zamena za program, tim i merljive rezultate. Republika Srpska ne može se voditi kao jedan veliki profil na društvenim mrežama.

Kod Stanivukovića je teško ne primetiti veliku strast i gotovo potpunu posvećenost politici. On ostavlja utisak čoveka koji politiku ne doživljava kao radno mesto, već kao životni poziv kojem je okrenut dvadeset četiri časa dnevno, sedam dana u nedelji. Stalno prisustvo među građanima, na terenu, u medijima i unutar stranačke organizacije približava ga Veberovom idealu političara koji živi za politiku.

Takva energija predstavlja njegovu veliku prednost, naročito u odnosu na političare koji funkcije obavljaju rutinski i bez unutrašnjeg uverenja. Ipak, upravo zato njegova strast mora biti praćena odgovornošću i samokontrolom.

Granica između snažne posvećenosti i nekontrolisane ambicije veoma je tanka: politički poziv može lako prerasti u poistovećivanje lične sudbine sa sudbinom zajednice.

Pravi test njegove zrelosti biće sposobnost da ličnu ambiciju podredi institucijama, timu i širem političkom cilju, kao i da prihvati kompromis ili povlačenje onda kada to zahteva javni interes.

Važan signal političke zrelosti predstavlja njegova odluka da odustane od kandidature za predsednika Republike Srpske i podrži zajedničke opozicione kandidate, uz mogućnost da u slučaju pobede preuzme vođenje Vlade. To se može tumačiti kao politička računica, ali i kao sposobnost da se lična ambicija podredi širem dogovoru. 

Za BN TV portal: Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu