Koja je budućnost Gazivoda ako Priština želi Kosovo bez Srba?

Kada je Aleksandar Vučić najavio da je Srbija već pozvala inženjere i druge stručnjake kako bi razmotrila promenu vodotoka Ibra, njegova poruka je zvučala jednostavno: ako Priština smatra da na severu Kosova može da postupa bez ograničenja, Beograd raspolaže sredstvom koje pokazuje koliko je ta samouverenost varljiva.

Piše: profesor Stefan Surlić

Međutim, nije saopštio trasu mogućeg zahvata, ni količinu vode koja bi bila preusmerena, ni cenu projekta. Zato za sada ne govorimo o državnom projektu, nego o strateškom upozorenju da i samovolja Prištine ima svoju cenu.

Takav okvir je nametnuo Aljbin Kurti politikom svršenog čina: policijskom brutalnošću na severu, gašenjem srpskih ustanova, preuzimanjem lokalne infrastrukture i rušenjem objekata pre nego što su vlasnicima iscrpljena pravna sredstva.

Kada se svaki prigovor Srba odbacuje kao protivljenje „uspostavljanju suvereniteta“, a upozorenja međunarodnih predstavnika ostaju bez posledica, Beogradu se poručuje da se na terenu priznaju samo sila i sposobnost da se drugoj strani proizvede trošak. U tom smislu, najava preusmeravanja Ibra nije proizvoljna eskalacija, već iznuđena reakcija u trenutku u kojem Priština sistemski sužava prostor političke, institucionalne i ekonomske egzistencije Srba na severu Kosova.

Kosovske vlasti i javno preduzeće „Ibar–Lepenac“ tvrde da uklanjaju bespravno podignute objekte sa javnog zemljišta. Čak i ako je deo objekata zaista podignut bez odgovarajućih dozvola, vladavina prava nije bager. Ona podrazumeva odluku nadležnog organa, pravo na žalbu i jednaku primenu propisa. Ako se nepovratna mera sprovodi dok sud još nije rekao poslednju reč, onda cilj više nije samo zaštita javne imovine.

Poruka lokalnim Srbima postaje da njihov ugovor, prigovor i tužba ne mogu da zaustave unapred donetu političku odluku. Takva politika ne mora formalno da proglasi cilj „Kosovo bez Srba“. Dovoljno je da život Srba učini pravno nesigurnim, institucionalno nezaštićenim i ekonomski neodrživim, pa da rezultat vremenom postane isti.

Upravo zato je legitimno da Srbija otvori pitanje koje je Priština godinama pokušavala da potisne: ako se gradi Kosovo bez Srba, zašto se podrazumeva da će Srbija bezuslovno nastaviti da obezbeđuje vodu za takav projekat? Ideja Kosova bez vode koja obezbeđuje energiju i navodnjavanje nije poziv da se stanovništvo ostavi žedno, već poruka da se zajednički resursi ne mogu odvojiti od zajedničkih prava. Priština ne može istovremeno da uklanja Srbe sa obala Gazivoda, isključuje ih iz upravljanja sistemom i očekuje da uzvodni deo sliva zauvek ostane van političke računice.

Najveći deo te vode stiže Ibrom iz sliva uzvodno od jezera — iz Crne Gore i centralne Srbije. Priština može silom da preuzme branu, kanal i objekte na obali, ali ne može policijskom odlukom da proizvede dotok. To je ključna strateška činjenica koju je Kurti zanemario.

Na to je još 2018. upozorio stručnjak za ekološke resurse Ljubiša Mijačić u tekstu u kojem je Gazivode nazvao „posteljom od eksera“ u odnosima Beograda i Prištine. Njegova osnovna teza bila je jednostavna: ko god stekne kontrolu nad objektima na Gazivodama, a potpuno zanemari interese Srbije, rizikuje da ostane bez dela vode koja puni akumulaciju. 

Mijačić je razradio nekoliko scenarija. U najradikalnijem, Srbija bi vodu iz Ibra koristila na svojoj nespornoj teritoriji i preusmerila je prema Tutinu, Novom Pazaru i Raškoj, a iskorišćenu vodu kasnije vraćala u sliv kod Raške. Prema njegovoj računici, takav sistem mogao bi da donese energetski potencijal od najmanje 90,2 gigavat-sata godišnje, ali bi istovremeno mogao da umanji godišnji dotok u Gazivode za najmanje 160 miliona kubnih metara, odnosno približno 43 odsto.

Mijačić je upozorio da bi, ako količina vode u akumulaciji padne ispod 200 miliona kubnih metara, proizvodnja u hidroelektrani postala neodrživa, dok bi svi kosovski planovi povećanog zahvatanja vode morali da budu revidirani.

Drugi scenario je manje dramatičan, a za Srbiju korisniji: izgradnja malih hidroelektrana između Baća i Ribarića i razvoj reverzibilnog sistema kojim bi se deo vode prepumpavao prema Pešterskoj visoravni i manjoj balansnoj akumulaciji za potrebe Tutina i Novog Pazara. Mijačić je energetski potencijal takvog niza hidroelektrana procenio na oko šest megavata, odnosno 52 gigavat-sata godišnje. Same protočne hidroelektrane ne bi trošile vodu i ne bi smanjivale nivo Gazivoda, ali bi kombinovanje energetike sa vodosnabdevanjem, navodnjavanjem i razvojem Sandžaka moglo da smanji količinu koja stiže do jezera.

To pokazuje zašto Vučićeva izjava nije prazna pretnja, čak i ako nikakav projekat još ne postoji. Srbija ne mora doslovno da iskopa novo korito i „odnese“ čitavu reku. Dovoljno je da u gornjem toku počne znatno više da koristi vodu za sopstveno vodosnabdevanje, poljoprivredu, industriju ili akumulacije, pa da Priština otkrije koliko je njena kontrola nad Gazivodama zavisna od dobre volje Beograda.

Za Srbiju bi razvoj vodne i energetske infrastrukture u Tutinu, Novom Pazaru i na Pešteri mogao imati stvarnu ekonomsku vrednost. To ne bi morala biti kaznena mera, već legitimno korišćenje sopstvenih resursa za razvoj područja u koje je država decenijama nedovoljno ulagala.

Cena za Kosovo bila bi, međutim, ogromna ukoliko bi dotok bio ozbiljno smanjen. Studija Pacifičke severozapadne nacionalne laboratorije, izrađena 2021. na zahtev američkog Ministarstva energetike posle Vašingtonskog sporazuma, navodi da Gazivode obezbeđuju približno trećinu pijaće vode na Kosovu. Voda iz sistema koristi se i za navodnjavanje, industriju i hlađenje termoelektrana Kosovo A i Kosovo B, koje su u vreme izrade studije proizvodile oko 95 odsto električne energije. Kada se tome doda hidroelektrana Gazivode, više od 97 odsto tadašnje kosovske proizvodnje struje neposredno ili posredno zavisilo je od ispuštanja vode iz jezera.

Poremećaj zato ne bi pogodio samo Prištinu ili albansko stanovništvo. Posledice bi osetili i Srbi u severnim opštinama, privreda, poljoprivreda, zdravstvene ustanove i svi građani priključeni na isti infrastrukturni sistem. To je glavni razlog zbog kojeg praktična primena takve mere mora biti krajnje promišljena. Ali činjenica da bi njeno izvršenje bilo skupo za obe strane ne čini samu pretnju nelegitimnom. Naprotiv, upravo uzajamna ranjivost može primorati Prištinu da se vrati dogovoru koji sada odbija.

Srbija ipak mora računati na veliki politički trošak ukoliko bi sa upozorenja odmah prešla na radove. Evropska unija je već reagovala na samu izjavu ocenivši da ovakve poruke ne doprinose normalizaciji i da se sporovi moraju rešavati dijalogom. Nije teško predvideti da bi pritisak EU i Sjedinjenih Država na Beograd bio mnogo brži i snažniji od njihovog dosadašnjeg pritiska na Prištinu zbog rušenja srpskih objekata.

Upravo ta očigledna asimetrija dodatno objašnjava zašto Srbija ne treba unapred da se odrekne jedne od retkih poluga kojima raspolaže. Moguće posledice njene primene ipak bi uključivale blokiranje finansiranja, dodatno usporavanje evropskih integracija i političke ili ekonomske mere.

Zbog toga Beograd mora pažljivo da bira trenutak i način upotrebe ove poluge. Naglo preusmeravanje velike količine vode omogućilo bi Prištini da pobegne od odgovornosti za politiku na severu i da međunarodnu pažnju prebaci na navodno „srpsko korišćenje vode kao oružja“. To nije razlog da se ideja povuče, već da se politički precizno uslovi. Srbija treba jasno da saopšti koje poteze Priština mora da zaustavi i koji model zajedničkog upravljanja Gazivodama može da ukloni potrebu za promenom režima korišćenja Ibra.

Vučićevu najavu zato treba pretvoriti u verodostojnu pregovaračku polugu, a ne unapred je proglasiti nedopustivom. Beograd bi morao da zahteva trenutni moratorijum na rušenja dok sudovi ne odluče, proveru svih imovinskih postupaka oko jezera, garantovano učešće Srba sa severa u upravljanju sistemom i prihodima, kao i statusno neutralan sporazum o kvotama vode, razmeni podataka, zaštiti sliva, zagađenju i reagovanju u sušnim periodima.

U takvom aranžmanu mesto mora imati i Beograd jer bez uzvodnog dela sliva nijedna strategija vodne sigurnosti Kosova nije potpuna. Dok se o tome ne postigne dogovor, mogućnost drugačijeg korišćenja Ibra ne treba uklanjati sa stola.

Za to već postoji osnova. Američka studija iz 2021. nije preporučila borbu za isključivu kontrolu, već institucionalizovanu koordinaciju i zajedničku komisiju, po uzoru na modele upravljanja prekograničnim vodama u kojima se dobit od energetike, zaštite od poplava i stabilnog snabdevanja deli. I Mijačić je zaključio da je održivost jedina opcija koja „mora“ biti ostvarena: bez integrisanog upravljanja obe strane gube.

Gazivode su zato istovremeno jedna od najjačih poluga Srbije i najbolji dokaz da potpuna pobeda Prištine nije moguća. Priština ne može trajno da upravlja jezerom kao da Srbi oko njega ne postoje. Ako svoju vlast dokazuje uklanjanjem Srba, njihovih kuća i ustanova, legitimno je da Beograd pokaže da ni voda na kojoj počiva kosovski sistem nije resurs koji se podrazumeva. To ne znači da dotok treba sutra prekinuti, već da mogućnost njegovog drugačijeg korišćenja mora postati sastavni deo pregovora.

To nije humanitarni program niti poziv na ugrožavanje stanovništva, već doktrina odvraćanja: upozorenje da jednostrano nametanje vlasti ima materijalne granice i da Beograd nije bez odgovora. Posledice stvarnog preusmeravanja bile bi ozbiljne za obe strane, zbog čega bi dogovor i dalje bio najbolji ishod. Ali do dogovora se neće doći tako što se od Srbije traži da se odrekne svojih poluga, dok se Kurtiju dopušta da policijom i bagerima stvara nepovratno stanje.

Gazivode mogu postati menica za mir tek kada Priština shvati da zajednička zavisnost proizvodi i zajednička prava. Ponekad je upravo verodostojna mogućnost protivmere jedini način da se druga strana vrati pregovorima.

Za BN TV portal:

Stefan Surlić, vanredni profesor na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu

(Foto: BN)