BiH nije trebalo da dozvoli da bude tužena u Vašingtonu

U vezi sa aktuelnim slučajem (ne)plaćanja 110 miliona konvertibilnih maraka duga, na čije plaćanje je obavezana BiH arbitražnom presudom Međunarodnog centra za rješavanje investicionih sporova u Vašingtonu (Centar u Vašingtonu), dio ovdašnje javnosti tvrdi kako BiH nije mogla da ne bude tužena u tom sporu, pokrenutom pred navedenim Centrom u Vašingtonu.

Dr Milan Blagojević 

Za to se, oni koji to tvrde, pozivaju na jedan sporazum između BiH i Slovenije.

Radi se o Sporazumu između BiH i Slovenije o recipročnom unapređenju i zaštiti investicija, koji je BiH ratifikovala 2002. godine. 

Međutim, član 1. stav 1. i član 8. stav 1. tog sporazuma ne daju osnov za tvrdnju da BiH navodno nije mogla, a da ne bude tužena u tom sporu.

S tim u vezi najprije treba reći da pravna sintagma 

"UGOVORNA STRANA", u smislu tog sporazuma, znači BiH, odnosno Sloveniju (tako je propisano članom 1. stav 1. Sporazuma).

Zatim je članom 8. stav 1. Sporazuma između BiH i Slovenije ugovoreno  da u slučaju bilo kojeg spora koji nastane:

"između jedne UGOVORNE STRANE i investitora druge ugovorne strane", može investitor pokrenuti spor pred, između ostalog, Međunarodnim centrom za rješavanje investicionih sporova u Vašingtonu (Centar u Vašingtonu).

Međutim, s obzirom na to da BiH nije dodijelila predmetnu koncesiju "Vijaduktu" za izgradnju hidrocentrale na Vrbasu, niti je o tome sa "Vijaduktom" zaključila predmetni koncesioni ugovor, ne može spor koji nastane iz takvog koncesionog ugovora, koji je za BiH res inter alios acta (tuđi pravni posao), biti spor koji je nastao između BiH i investitora, već je to investicijski spor nastao isključivo između onog što član 25. stav 1. Pravila postupka Centra u Vašingtonu naziva bilo kojim konstitutivnim dijelom ("any constituent subdivision") BiH kao države, a to je Republika Srpska, i "Vijadukta" kao investitora iz Slovenije.

Osim toga, Sporazumom između BiH i Slovenije nije propisano da se BiH obavezuje tim sporazumom da bude tužena strana i u onim investicionim sporovima u kojima ona nije bila ugovorna strana nego je to bio neki od njenih entiteta.

Prethodno rečeno je bio osnov da BiH sve navedene činjenice istakne Centru u Vašingtonu, da zbog svega toga BiH ne može biti tužena u predmetnom sporu, već da to u konkretnom slučaju može i treba da bude samo Republika Srpska, kako prema članu 8. stav 1. Sporazuma između BiH i Slovenije, tako i prema članu 25. stav 1. Pravila postupka Centra u Vašingtonu.

Ovo BiH ne bi mogla učiniti, tj. ne bi mogla izbjeći da bude tužena, jedino u slučaju da je BiH dala predmetnu koncesiju i zaključila predmetni koncesioni ugovor sa "Vijaduktom" iz Slovenije, prema Zakonu o koncesijama BiH, iz 2002. godine, kojim je propisano (član 4. stav 1) da Savjet ministara BiH ima nadležnost za dodjelu koncesije, ako BiH daje koncesiju.
Ali nije to učinila BiH u ovom slučaju, nije BiH dodijelila predmetnu koncesiju "Vijaduktu", već je sve oko predmetne koncesije učinila isključivo Republika Srpska, prema Zakonu o koncesijama Republike Srpske.

Dr Milan Blagojević