Kako je SFRJ pravila nuklearnu bombu?

Jugoslavija je bila na putu da napravi nuklearnu bombu, ali je to onemogućilo predratno stanje siromaštva, kaže akademik Božidar Matić.

Božidar Matić bio jugoslovenski ministar nauke, odnosno predsednik Saveznog komiteta za nauku i tehnologiju u vladi Branka Mikulića.

Dok se o prvom nuklearnom programu, koji je počeo posle Drugoga svetskog rata, ponešto zna, za program iz 1980-ih čuli su tek malobrojni pojedinci.

Kako piše Jutarnji list, u drugom jugoslovenskom nuklearnom programu, navodno kodnog imena "Sutjeska", važnu ulogu igrao sarajevski Energoinvest.

Karijera Božidara Matića bila je neraskidivo vezana za tu kompaniju na čijem je čelu bio od 1989. do 1993. godine.

"Kad je počeo nuklearni program u Energoinvestu, nisam u to bio upućen. Saznao sam to na čudan način kad sam se 1985. vratio u Energoinvest nakon što sam četiri godine bio rektor Univerziteta u Sarajevu. Postavili su me tada za potpredsednika za istraživanje i razvoj. Energoinvest je imao 11 istraživačkih centara, od kojih je šest bilo, prema ondašnjoj kvalifikaciji, na nivou instituta. Iako sam pre bio direktor jednog od tih instituta i sarađivao s ostalima, odlučio sam obići svaki od instituta kako bih se bliže upoznao s time što se radi", priča Matić za Jutarnji list.

Kako je naveo, u jedan deo zgrade ITEN-a, Instituta za termotehniku i nuklearnu tehniku, nisu ga pustili.

"Rekli su mi: 'Ovde se radi jedan projekt. Prema ugovoru, projekt ne može videti nitko osim onih koji imaju dozvolu za to'. Kad su mi rekli da ne mogu dobiti uvid u projekt koji se radi u ITEN-u, pomislio sam da je to povezano s vojskom. Rekao sam da mi ne mogu kao potpredsjedniku Energoinvesta kriti što se radi u institutu. Na to su mi rekli da se slažu i da će tražiti da me se stavi na popis onih koji imaju pristup projektu", kaža Matić.

Priznao je da nije dočekao da dobije pristup tajnom projektu u ITEN-u jer ga je Branko Mikulić, tadašnji predsednik jugoslovenske vlade, pozvao u Beograd.

"Mikulić je formirao novo Savezno izvršno veće (SIV) u kome se pojavio novi resor koji pre nije postojao na saveznom nivou: nauka i tehnologija. Prihvatio sam poziv, a kad smo radili program čime će se baviti novoosnovani Savezni komitet za nauku i tehnologiju, tamo nije ušla nuklearna tehnologija. Postavili smo druge ciljeve", naglasio je Matić.

Ipak, kao savezni ministar za nauku vremenom je saznao o jugoslovenskom nuklearnom programu, ali, kako to kaže, iz "druge ruke".

Jugoslavija je 1980-ih razvijala dva usporedna programa: program A bio je usmeren prema nuklearnom oružju, a program B bio je usmeren na civilnu uporabu nuklearne energije. U svemu tome je važnu ulogu igrao Energoinvest.

"JNA je sve ugovarala s Energoinvestom koji je zatim sklapao ugovore s ostalim institutima, uključujući i ITEN. Sve je bilo logično podeljeno i ništa se nije dupliralo. Nije bilo konkurencije između instituta jer jedni nisu znali što drugi rade. Sve je to bilo u najvećoj tajnosti", pojasnio mi je Matić.

U Zagrebu je program A bio posebno usmeren na razvoj neutronske komponente bombe. Grupa sastavljena od desetak fizičara, elektroinženjera i tehničara iz Instituta “Ruđer Bošković” (IRB) bila je direktno uključena u projekt. Samo su dvojica od njih znali pravu svrhu projekta na kojemu rade.

U januaru 1988. godine nemački magazin "Spigl" objavio je kako je Ruđeru Boškoviću uz finansijsku podršku sarajevskog Energoinvesta poverena prerada nuklearnog otpada.

Iako je u tome članku pogrešno navedeno što se u sklopu tajnog projekta radilo u Zagrebu, tačno je navedena važna uloga Energoinvesta.

"Energoinvest je bio odlična maska. U slučaju da nešto prodre u javnost, uvek se moglo naći opravdanje da je reč o istraživanjima za civilnu uporabu nuklearne energije. Treba reći da je Energoinvest na vrhuncu svoje moći bio kompanija s 44.000 zaposlenih u kojoj je postojala sinergija. Industrijski deo, koji je nosio tehnološku zastavu, pokrivao je elektroenergetiku, procesnu opremu, automatiku", pojasnio je Matić.

Matić je Jutarnjem listu govorio o važnom sastanku u saveznoj vladi 1988. godine.

"Sad počinje najčudnija stvar. Jednoga dana zove mene Branko Mikulić i kaže: 'Daj, molim te, dođi na jedan delikatan sastanak, ukinućemo nuklearni program. Znaš li što o tome?' Kažem ja: 'A nešto sam načuo'. Na to će meni Branko: Ne može to Jugoslavija raditi, mi moramo ići u privrednu reformu, nuklearni program je fantazija iz nekih drugih vremena. A ja to moram reći Generalštabu", pretio je Matić, dodavši da je otišao na famozni sastanak.

"Kad sam došao, već su tamo bili svi na čelu s Veljkom Kadijevićem. Mene je jako iznenadio njihov civilizovani pristup kad im je Branko rekao da Jugoslavija odustaje od nuklearne bombe. Nisu se bunili. Kadijević je čak i rekao da mi naše probleme ne možemo rešiti bombom. Kasnije mi je palo na pamet da nije bilo na sastanku generala Zvonka Čanadija, jedinog hrvatskog generala u operativnom delu, čoveka broj jedan ili dva nakon Kadijevića. Možda nije niti znao za projekt nuklearne bombe", rekao je Božidar Matić.

Naglasio je kako se na tome sastanku onda raspravljalo o praktičnim problemima napuštanja tajnog nuklearnog programa.

Ipak, kao savezni ministar nauke i tehnologije, Božidar Matić je profitirao jer su preostala sredstva od nuklearnog programa prebačena u takozvani "Matićev fond".

"Gašenje nuklearnog programa imalo je pozitivan efekat na realizaciju Strategije tehnološkog razvoja Jugoslavije. Oko 1,5 odsto tadašnjeg jugoslavenskog BDP-a je išlo u istraživanje i razvoj: 0,5 posto kroz SIZ-ove, 0,5 posto kroz poduzeća, a 0,5 posto kroz tzv. Matićev fond. To je i danas san niza evropskih zemalja. Jednom prilikom mi je tadašnji ministar finansija Svetozar Rikanović rekao: ‘Dobro ste vi ono Armiji ugasili jer mi ne bismo tebi mogli osigurati 0,5 posto BDP-a Jugoslavije za realizaciju Strategije", kaže Matić.

Na konstataciju kako mnogi misle da je jugoslavenski nuklearni program bio samo blef i da zemlja poput Jugoslavije nije mogla napraviti nuklearnu bombum Matić kaže:

"Kako se samo varaju! To je potpuno pogrešno. Nije to bio blef, nego ozbiljan program razvoja nuklearne bombe. Prvo, bili su uključeni svi naučni kapaciteti ‘Vinče’, ‘Ruđera’, ‘Josefa Štefana’, ali i nekih drugih, poput Instituta za nuklearne sirovine u Srbiji. Treba voditi računa i da su napravljeni sporazumi s Irakom i Libijom za izradu rakete. Što će vam bomba ako nemate raketu koja je nosi? Prvo je potpisan ugovor s Irakom o raketi dosega 100 kilometara koja je napravljena. I ona se može smatrati operativnim oružjem", kazao je Matić.

Izvor: Jutarnji list