Valter je branio Beograd i bio je četnik

Pravi Valter, kao i onaj filmski, organizovao je mrežu špijuna i ilegalaca i zadavao je velike glavobolje okupatorima, pokazuju nemački dokumenti sačuvani u Arhivu Beograda. Međutim, major jugoslovenske kraljevske vojske Žarko Todorović, protiv koga je Gestapo pokrenuo najveću kontraobaveštajnu akciju na Balkanu, nije imao štab u Sarajevu već u Beogradu, a nezasluženi zaborav duguje piscima ideološke istorije posle Drugog svetskog rata.

„Deo Todorovićevog lika ugrađen je u film „Valter brani Sarajevo“, kaže Miloslav Samardžić, istoričar ravnogorskog pokreta koji je detaljno proučavao Valterov dosije.

„Gestapo je, naime, zaista ubacio među beogradske ilegalce jednog svog pripadnika kao lažnog Valtera, ali uzaludno. Todorović ih je vukao za nos sve do 1943. kada je uhapšen s velikim brojem saradnika, zahvaljujući pre svega dojavama ljotićevaca“.

Žarko Todorović – komandant beogradskih ilegalaca

Žarko Todorović pripadao je grupi oficira koja nije prihvatila kapitulaciju i sa bratom Boškom, takođe majorom jugoslovenske vojske, odmah se priključio pokretu Draže Mihailovića.

Valter je postao prvi komandant Komande Beograda 17. maja 1941. godine – navodi Samardžić. – Ilegalni rad Komande ogledao se u stvaranju obaveštajne službe, slanju oficira i podoficira na teren, ubacivanju ljudi na strateški značajna mesta u državnim službama i u aparat okupacione vlasti. Ilegalci su sakupljali sanitetski materijal, novac za jedinice na terenu, bavili se propagandnim radom.

Po rečima našeg sagovornika, Valterova obaveštajna služba, koja je radio vezom slala informacije Mihailoviću i Britancima, bila je trn u oku okupacionim vlastima. U izveštaju iz avgusta 1942. Nemci navode 10-15 četničkih radio-stanica i naglašavaju da njihov broj stalno raste.

„Do polovine 1942. godine protiv beogradskih ilegalaca bila je angažovana Nedićeva Specijalna policija, ali je ona postizala slabe rezultate protiv prave vojne organizacije“, kaže Samardžić. „Zato je borbu protiv četničkih ilegalaca preuzeo Gestapo i formirao „Anti DM (Draža Mihailović)“ odsek, pod komandom SS kapetana Branta. Prvobitni sastav od 700 gestapovaca pojačan je sa još 400 agenata, odabranih iz folksdojčerske 7. SS divizije „Princ Eugen“. Dovezli su vozilo s goniometrom koje je tragalo za četničkim radio stanicama, što je tema iskorišćena u seriji „Otpisani“.“

Gestapou su od najveće koristi bili ljotićevci, a za otkrivanje i prijavljivanje četničkih ilegalaca u Beogradu Dimitrije Ljotić je angažovao ličnog sekretara Zorana Vukovića. Međutim, i Valter je imao svoje krtice čak i u samom vrhu okupacionih vlasti.

„U komandne strukture Gestapoa u Beogradu, kao SS potpukovnik, ubacio se tajni agent Intelidžens servisa i Mihailovićevog pokreta dr Ivan Popov“, kaže Samardžić.

„Reč je o rođenom bratu čuvenog engleskog špijuna Duška Popova, po kome je kreiran lik Džejmsa Bonda. Nemci nikada nisu otkrili dr Popova, jer nije direktno kontaktirao sa Intelidžens servisom, već preko četničke obaveštajne službe u Beogradu. Kapetan Radomir Milinković Džek i major Bora Ranković njegove informacije su prosleđivali Englezima“.

U četničkom pokretu šifre dr Popova bile su „Eskulap“, „Lala“ i „Hans Pol“, a Srbiju je napustio u avgustu 1944, avionom sa improvizovanog aerodroma u Pranjanima, sa jednom grupom spasenih savezničkih pilota. Vrstan obaveštajac bio je kapetan Radomir Milinković Džek, rođen u Americi, koji se vratio u Srbiju kao đak i potom završio vojnu akademiju.

„Špijunaža je bila njegova velika strast, imao je agente u svim Nedićevim, pa čak i nemačkim ustanovama“, kaže Samardžić.

„Nemački komandant u Srbiji general Bader često se u izveštajima žalio na izvanrednu obaveštajnu službu „Pokreta DM“, kako su nazivali JVuO. Jedan od najveći uspeha četničke obaveštajne službe bio je ulazak tajnog agenta kapetana Bojanovića u krevet sekretarice generala Badera. Ona je Bojanoviću početkom 1943. rekla da se Nemci veoma plaše savezničkog iskrcavanja na Balkanu „zbog jake organizacije Dražine koja bi mnogo štete nanela i da će pokušati sve da je uguše“.

Zaljubljena Nemica je najavila jednu od najvećih akcija nemačke tajne policije na Balkanu, u kojoj je 17. marta 1943. godine uhapšen potpukovnik Žarko Todorović Valter sa velikom grupom saradnika.

„U istoj akciji uhapšeno je i osam Todorovićevih saradnika u Zagrebu, mahom jugoslovenski orijentisanih Hrvata, profesora univerziteta“, kaže Samardžić.

Stradalo je i mnogo pripadnika ravnogorske omladine, u koju je kolektivno bila učlanjena omladina Demokratske stranke.

Uhapšene ilegalce Gestapo je surovo mučio, a potom ih streljao ili su odvođeni u koncentracioni logor Mauthauzen. Prema izveštaju koji je jedan od preostalih Valterovih oficira Borivoje Mesarović izvukao iz Gestapoa, do kraja avgusta 1943. godine na Jajincima kraj Beograda streljana su 62.184 Srbina i 13.862 Jevrejina.

„Nemci navode da su „streljani Srbi u ogromnoj većini bili pripadnici ili pristalice DM pokreta“ – kaže Samardžić.

Valtera su gestapovci odveli u Zagreb da im otkrije tamošnje veze, ali on im beži. Ponovo ga hapse 9. septembra 1943. i odvode u Mauthauzen, gde je preživeo starhovitu torturu, ali nije odao preostale radio stanice u Beogradu. Posle oslobođenja postaje pukovnik francuske armije i službenik u vladi Francuske. Preminuo je u Parizu, u dubokoj starosti, posle 2000. godine.

Todorovića cenili i protivnici

Majora Todorovića profesionalno su cenili i ideološki protivnici, o čemu svedoče i knjige publiciste Nikole Milovanovića, koji je u SFRJ važio za stručnjaka na temu izdaje Draže Mihailovića i uticaja stranih obaveštajnih službi u Kraljevini Jugoslaviji.

„Da bi proširio svoju organizaciju na celu teritoriju Jugoslavije Draža Mihailović je još u toku 1941. godine formirao „Komandu severnih pokrajina“ sa sedištem u Beogradu. Za njenog komandanta imenovao je majora Žarka Todorovića, koji je imao nadimak „Valter“. Kao iskusni generalštabni oficir, koji je duže vreme radio u obaveštajnom odeljenju Glavnog generalštaba održavajući veze sa stranim vojnim atašeima, Todorović je glavnu pažnju koncentrisao na organizovanje obaveštajne službe u krajevima koji su mu povereni, zabeležio je Milovanović.

Milovanović navodi i izjavu generala Mihailovića o formiranju oružanih odreda koja je zabeležena u toku istražnog postupka 1946. godine.

„Uspostavio sam vezu na gotovo čitavoj teritoriji Srbije. Za mene se već bilo čulo i mnogi oficiri, podoficiri i građanska lica dolazili su k meni. Ja sam ljudima davao zadatke da idu na teren i da organizuju „Jugoslovensku vojsku u otadžbini“. Mnoge ljude sam vraćao i davao im nalog da čekaju moja naređenja, jer organizovati vojsku nije bilo moguće, a nisam imao ni novca za njeno finansijsko osiguranje. Žarko Todorović je imao moje punomoćje, kojim sam ga imenovao za komandanta Beograda, još u maju 1941. godine i ovlastio ga da formira svoj štab. Pored toga, dobio je i zadatak da radi u Hrvatskoj. Dodajem da je, sem Dangića, u Bosnu otišao i major Boško Todorović“, rekao je Draža Mihailović.

Ilegalna Komanda Beograda koju je utemeljio Valter nije nestala posle njegovog hapšenja. Međutim, od savezničkog iskrcavanja na Balkanu se odustalo, što je srušilo Mihailovićevu strategiju, a Čerčil je izabrao Tita za svog favorita.

Ilegalci

Brojno stanje ilegalne Komande Beograda posle hapšenja Valtera bilo je 5.119 ilegalaca, od kojih je 3.500 imalo skriveno oružje, navodi Miloslav Samardžić. – Beogradski ilegalci su raspolagali i sa 80 vozila i četiri radio-stanice. Komanda Beograda je smatrala da su tih 3.500 ljudi sigurni za akciju u prva 24 sata. Ali, pošto je Draža odustao od napada na Beograd, u ranu jesen 1944. godine, beogradski korpusi nisu stupili u oružanu akciju.

Otpisani ravnogorci

Komunisti su potpukovnika Žarka Todorovića pod lažnim optužbama proglasili za ratnog zločinca, naglašava Samardžić. – To im nije smetalo da delove njegove biografije i doživljaja ilegalaca ravnogoraca iskoriste za snimanje filma „Valter brani Sarjevo“ i serije „Otpisani“. Naravno, prikazujući glavne junake kao komuniste, što je potpuno falsifikovanje istorijskih događaja.

Izvor: Večernje novosti (sep. 2012.)