Oluja: 80 km nosila mrtvo dijete

Prošlo je 20 godina od akcije Oluja, u kojoj je ubijeno oko 2.000 Srba, a iz svojih domova proterano je njih 280.000.

Stravične scene nikada se neće zaboraviti, vapaji za pomoć, krici smrti, lična i kolektivna tragedija, posebno za one koji su bili tamo i kojima je uništeno sve, pa i njihov mali život. Baš u toj koloni straha bila je predsednica DSS Sanda Rašković Ivić, koja bez dlake na jeziku, govori o tim strašnim danima, o teškim traumama, o svom ocu, čuvenom lekaru Jovanu Raškoviću, i patnjama srpskog naroda koje traju i dan danas.

Kako kaže, teško je rečima opisati bol i poniženje koje je osećala kada je videla Franju Tuđmana kako na kninskoj tvrđavi razvija 20 metara dugačku zastavu sa šahovnicom, njegovo likovanje i trijumfalizam.

– Tada sam prvi put posle tri godine zahvalila Bogu što je prerano k sebi uzeo mog oca Jovana Raškovića, da ne gleda ovu narodnu muku i poniženje. Isterana država i njen narod se u sred evropskog mira našla na drumu u traktorima, automobilima, na konjima. Bespomoćnost i tugu sam utapala besomučnim radom, pomagala sam kao lekar proteranima, unesrećenima, osramoćenima i napuštenima.

Jedino sam u smirivanju tuđe boli i patnje mogla da nađem vlastiti mir. Ali upravo to isto osećanje sam prepoznavala i kod desetina mojih kolega koji su se angažovali oko Krajišnika. Brinuti o drugima, raditi po ceo dan i noć, rešavati individualne probleme, i tako ne misliti o opštoj nesreći i poniženju, o lošem držanju tadašnje vlasti prema novopridošlim nevoljnicima.

Još uvek pamtim dečje oči iz kolone. Kažu da se u velikim nepogodama deca umire i priberu bolje od starijih, i to se tada moglo videti. Bilo je strašnih prizora, a sve se dešavalo nekako u zastrašujućoj tišini bez velikog kukanja. Najgore mi je bilo kada smo iz kolone izdvojili ženu koja je 80 kilometara nosila u rukama svoju mrtvu devojčicu i nije htela da je pusti.

Kako gledate na operaciju “Oluja” nakon 20 godina? Šta mislite o proslavi u Hrvatskoj?

– Četvorodnevna akcija “Oluja“ ili kako je Hrvati nazivaju vojno -redarstvena operacija „Oluja“ bila je najveća operacija etničkog čišćenja posle Drugog svetskog rata, tokom koje su izvršeni brojni zločini protiv čovečnosti, ubijeno je preko 2000 Srba, a 250 000 je proterano sa svojih ognjišta. Po svemu, akcija „Oluja“ je bila nastavak akcija ustaške NDH sprovodjenih od 1941-1945. godine, koje su imale za cilj etnički čistu Hrvatsku.

Za počinjene zločine niko nije osuđen.Taj zločin današnja Hrvatska proslavlja kao svoj državni praznik Dan pobede i centralnu svečanost u Kninu završava koncertom proustaškog pevača Marka Perkovića -Tompsona. Čak i umereni hrvatski političari kažu da slave integraciju teritorije.

To je netačno, jer je Hrvatska potpuno integrisana tek posle Erdutskog sporazuma,odnosno integracije Baranje i istočne Slavonije. Inače, Erdutski sporazum je za Srbe predviđao čak i spoljnopolitičko predstavljanje, a danas su i ćirilićne table problem.

Vaš otac Jovan bio je veoma ugledan Srbin i lekar u Hrvatskoj. Šta Vam je pričao o Krajini, kako se tamo živelo?

– Moj otac je spadao u one Srbe koji, i kada su završili najviše škole, nije nikada prestao da bude Srbin. Išli smo često s njim na velike crkvene sabore u manastire Krupa i Krka, a u manastir Krka smo uvek išli o Cvetima i nosili pahuljaste grane rascvalih badema. Krajina je bila siromašna, hrvatske vlasti nisu ulagale u taj kraj, ali narod je bio vredan i opstajao je na svome. To je bila naša zemlja, a ne znam kakva će biti onima koji su ostali u njoj da žive ne samo na svome, nego na našem.

Ljudi su voleli moga oca, zvali su ga po imenu “Doktor Jovo”. Moj otac je dobijao primamljive ponude da ode u Beograd, u Hjuston, ali on nije želeo da ostavi te ljude kojima nije bio samo lekar. On je njima bio ponos i dika da i oni imaju nekog svog uspešnog čoveka koji o njima brine i kod koga mogu da dođu da se požale, posavetuju, da se leče ili da se jednostavno ispričaju.

Kako je on pomagao kada su počeli sukobi?

– Moj otac je bio čovek mira. On je bolje od drugih znao s kim njegov narod ima posla. Borba koju je moj otac nudio je bila borba u rešenosti da se držimo svoga, na svome, tamo gde jesmo i da nadmudrimo neprijatelja, umesto što na njihova izazivanja izlećemo uzvraćanjem. Nestrpljivijima od njega taj put se nije dopadao.

Hrvatskoj je bio potreban rat da bi postala nezavisna. To je moj otac rekao mnogo puta, pa i samom Miloševiću, i zato je smatrao da rat svakako treba izbeći. Ali rat je Srbima u Hrvatskoj bio nametnut. Kao intelektualac, moj otac se stalno preslišavao o svojim postupcima,pa čak i o posledicama tumačenja njegovih izjava.Preispitivao je sam sa sobom smisao svega onoga za šta se zalagao.

U jesen 1991. kada su etnički očišćena 64 sela u zapadnoj Slavoniji osećao je veliku odgovornost za sudbinu svakog čoveka. Tada je njegova ordinacija u bolnici Sveti Sava u popodnevnim časovima postajala pravi “konzulat” u koji su dolazili izbegli tražeći pomoć. Da pomognem, ja sam se angažovala u onom što sam najbolje znala, a to je da lečim, pomažem i zbrinjavam taj nesrećni narod koji je ostao bez svega,pa i bez svog zavičaja u pitomoj i bogatoj Slavoniji.

Tenzije između Hrvatske i Srbije rastu. Šta je rešenje? Kada će i kako prestati provokacije?

– Na žalost, šovinizam je duboko ukorenjen i široko rasprostranjen u hrvatskom društvu. Slabašni su glasovi poštenja i razuma koji mu se odupiru, i tim su vredniji i časniji. Sa jedne strane hrvatski šovinizam i mržnja prema srpskom narodu, sa druge nesposobnost i neodlučnost srpske vlasti da insistira na rešavanju brojnih otvorenih pitanja izmedju dveju država, nisu okolnosti koje ukazuju da će uskoro doći do značajnijeg suštinskog poboljšanja odnosa Srbije i Hrvatske.

Povremene demagoške izjave zvaničnika obe strane, lažnih evropejaca koji se kunu Evropskom unijom, a gaze sve evropske vrednosti, nisu ni od kakve koristi. Nisu dovoljni samo simbolički gesti pomirenja. Nije dovoljno da se predsednici izljube, popiju flašu vina i pokažu kako su “braća rođena”. Institucionalno se ne radi na Bečkom sporazumu koji bi rešio mnoga izbeglička pitanja, a o Erdutskom sporazumu da ne govorimo.

Nije potrebno da ministar Vulin bude izaslanik premijera zadužen za srbovanje. To može da prija, ali nam baš ništa ne rešava.

Odustali ste od prodaje očeve kuće u Šibeniku. Da li se osećate slobodnom da odete u očevinu, i odmorite par dana?

– Bura koja se digla oko prodaje moje kuće u Primoštenu govori koliko smo daleko od pomirenja. Ako je vest u hrvatskim novinama da Sanda Rašković neće da proda kuću i ako to izaziva bes i potrebu da se ocrni, po ko zna koji put, Jovan Rašković, ja i moj narod, onda je očevidno da pomirenja nema. Pravo na povratak treba da bude transgeneracijsko pravo. Svako od nas pola miliona koji smo pristigli iz Hrvatske i iz Krajine u dva velika talasa, ima pravo da raspolaže nečim što mu je više decenija bilo dom.

U Hrvatskoj imam čudan osećaj, osećam da je to moje, osećam da je poznati pogled kroz prozor moje sobe, uokvirena slika krošnje masline , ostrvca i mora u pozadini, moja kuća. Sve mi je poznato i domaće, a ipak se osećam kao stranac. Valjda čovek pripada tamo gde ga hoće i gde mu se raduju, ne samo unutar zidina njegovog obitavališta.

U Srbiji svi politčari govore o politici mira, to isto rade i u BiH i u Hrvatskoj. Kada će taj mir konačno doći, jer sporadični incidenti još uvek postoje (napad na premijera u Srebrenici, incidenti na Kosovu…)?

– Nema ni na jednoj strani iskrene političke volje da se obezbede uslovi za odvijanje procesa pomirenja naroda. To je odgovornost političkih elita sve tri države. Mora da se kaže istina da kod nosilaca vlasti u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini ne može da se prepozna uverenje da je politika mira i pomirenja neophodna, jer je od koristi svim narodima.

Sa druge strane, srpska vlast ovom pitanju prilazi na potpuno pogrešan način i svoje “mirotvorstvo” ispoljava povlačenjem poteza kojima je zapravo jedini cilj da se dodvore Vašingtonu i Briselu. Ti potezi su prepoznatljivo neiskreni, često suprotni interesima srpskog naroda i samim tim ne mogu da doprinesu procesu suštinskog pomirenja naroda.

Tek kada na sve tri strane dodje do promene sadašnjih vlasti odgovornim, koje će da štite interese svojih naroda, ali ne šovinizmom, kada se izjednače sve žrtve medjusobnih sukoba i kada budu jednako tretirani svi počinioci zločina i kada se prihvati da istina bude jedini kriterijum ocene valjanosti udžbenika istorije…otvoriće se dugotrajan proces stvarnog pomirenja.

Kako ćete obeležiti progon Srba, 5. avgusta? Da li ćete otići u Sremsku Raču na obeležavanje godišnjice?

– Neću otići u Sremsku Raču na obeležavanje godišnjice. Otići ću u crkvu i ove godine zahvaliti Bogu što se moj brat Dušan (od strica) vratio živ iz rata, setiću se brata moje snahe koga su hrvatski vojnici ubili pošto nije hteo da ostavi ostarele roditelje u Drnišu.

Sećaću se mog pametnog i plemenitog oca i po ko zna koji put se pitati da li bi sve bilo drugačije da je on poživeo. Prisustvovaću parastosu za poginule i otići posle u Novi Sad gde ću sa gradskim odborom i građanima Novog Sada obeležiti godišnjicu velike srpske katastrofe, ogromnog etničkog čišćenja koje se desilo u evropskom miru, kada je u nekoliko dana zbrisano sedam vekova srpske istorije. Najmanje što možemo da uradimo jeste da pamtimo!

(Telegraf)