Borusija, Atletiko...Ko je sledeći?

Prošle sezone dlanovi ljubitelja fudbala goreli su od aplauza za Borusiju. Ove sezone cela planeta je zdušno bodrila Atletiko. Koji će nas autsajder sledeći opčiniti?

Bilo je potrebno 40 godina da bi se madridski Atletiko ponovo izborio za priliku da se bori za naslov najboljeg na Starom kontinentu. Ni ovaj put nije uspeo, iako je, kao i 1974. u susretu sa Bajernom, jednom rukom već prigrlio "Klempavog". I ko zna da li će dobiti i treću šansu. Ali, jedna stvar se ne može osporiti crveno-belom madridskom timu – vojska Dijega Simeonea ove sezone je pronašla put do srca svih ljubitelja fudbala, pa se čini da se, uprkos tradicionalnoj pobedi na one naklonjene Barseloni i one kojima je Real bliži srcu, nikada pre ovoliki broj ljudi nije nadao porazu Kraljevskog kluba.

Izuzetak su, naravno, oni koji su uvek uz Real. Maltene svi ostali nadali su se da će "mali" ponovo pobediti "velike" i dokazati da je strast bitnija od nepresušnog izvora evropskih novčanica. Nažalost, dobili smo samo novi pokazatelj da novac zaista igra veliku ulogu.

Ipak, kako je i sam Simeone rekao, Jorgandžije nemaju za čim da plaču. Da, nisu uspeli da čudesnu sezonu privedu kraju pokoravanjem celog kontinenta, ali jesu uzdrmali temelje na kojima počiva svetski fudbalski poredak i punih 12 meseci prkosili pravilima moderne igre.

Kao što je to prošle sezone učinila Borusija iz Dortmunda, koja je, na vrlo sličan način kao i sada Atletiko, uz visoki presing i konkretne napadačke akcije bez previše zadržavanja lopte, opčinila planetu.

Ni poslovično dobro organizovani Nemci nisu uspeli da nadograde taj rezultat, ali nisu sebi dozvolili ni da potonu kao recimo Inter 2010.

Pitanje je šta će se desiti sa Špancima, inače narodu sklonijem improvizaciji.

Atletiko će, naime, teško uspeti da na Visente Kalderonu sačuva Dijega Kostu, Tiba Kurtou, pa i Ardu Turana i Kokea. Jeste to klub koji je uspeo da odlazak Radamela Falkao učini "marginalnim", ali bi ove sezone sportski sektor Madriđana mogao da ima mnogo teži zadatak. Pritom, ne treba smetnuti s uma da je Simeonov tim sastavljen od već prekaljenih igrača koji neće postati mlađi.

Ali opet – navijači madridskog kluba moraju da budu ponosni na aktuelnu generaciju. Decembra 2012. godine njihov omiljeni tim se raspadao, u nacionalnom Kupu je izgubio od trećeligaša Albasetea, a Gregorio Manzano je "dobio nogu". Stigao je Čolo Simeone, a u samo godinu i po dana kasnije i trofej Kupa kralja, pehar evropskog Superkupa, titula u Primeri... Finale Lige šampiona.

Iako Atletiko na plate izdvaja duplo manje nego Kvins Park Rendžers primera radi. Iako od TV prava u Španiji dobije samo četvrti deo od onoga što pripadne Realu i Barseloni.

Fudbal, kao i sam život uostalom, često nije fer. Bogati su sve bogatiji. Siromašni sve siromašniji.

I baš zbog toga smo svi zavoleli Borusiju i Atletiko. Zato što su njihovi potcenjeni asovi – a asovi svakako jesu, iako ih do skora mnogi nisu primećivali - igrali srcem. Zato što izgledaju kao da bi jedan za drugog skočili u vatru. Zato što nemaju "leđa" u vidu nekog ruskog oligarha ili prebogatog šeika sa Bliskog istoka, već za svoje moraju sami da se izbore.

Zato što nam vraćaju nadu da je ono "ko si" bitnije od onog "čiji si" i "koliko imaš".

Pehar za šampiona Španije prvotimci Atletika još nisu dobili jer predsednik nacionalnog Saveza Anhel Marija Viljar nije mogao da prisustvuje odlučujućem meču sa Barselonom.

"Nema veze. On je ipak naš i niko nam ga ne može oduzeti", rekao je nasmejani Simeone i pogodio suštinu.

I naredne sezone glavni favoriti za trijumf u Ligi šampiona biće Real, Barselona, Mančester Siti, Čelsi, Pari Sen Žermen... Ali, Simeoneov Atletiko i Klopovu Borusiju pominjaćemo do kraja života. Kad ostarimo, verovatno se nećemo libiti ni da nešto malo "dodamo", ulepšamo...

Nije to ništa strašno – uvek je tako sa legendama. A uspeh koji su ove sezone napravili madridski crveno-beli zaista je mitski.

Ne možemo, a da se ne zamislimo i pitamo: Za koga ćemo navijati sledeće sezone? Možda za Liverpul? Ili strastvene Italijane Romu i Napoli? Ili nekog sasvim četvrtog?