Goli otok je imala i Grčka

Grčko ostrvo Jaros uvek je bilo daleko od očiju turista. Jer to je, slično Golom otoku, bio ogroman zatvor za političke zatvorenike. I to više puta čak i u današnjoj Grčkoj: četrdesetih, pa onda ponovo krajem šezdesetih.

  • Vijesti
  • Svijet


Ostrvo Jaros zvali su svakakvim pogrdnim imenima: „Đavolje ostrvo“, pa čak „Dahau na Sredozemnom moru“.

Još starim Rimljanima služio je kao mesto gde su proganjani njihovi nepoželjni sugrađani. Njihova sudbina na tom ostrvu gotovo bez bilo kakve vegetacije, jedva da je bila nešto malo bolja od pogubljenja.

U Atini su se setili Jarosa nakon građanskog rata u Grčkoj (1946-1949) kada su tamo poslali više od 20.000 komunista i drugih „državnih neprijatelja“.

I baš kao u tadašnjoj Jugoslaviji, i Jaros nije bio zatvor već „vaspitno-popravna institucija“ u kojoj je robijaše trebalo prevaspitati da ponovo postanu „pravi Grci“. Ali taj zvanični naziv ništa u suštini nije promenio: bilo je to ostrvo za robijaše na kome su oni mučeni i zlostavljani.

Zbog svega toga atinski advokat Kostas Kacibinis priča da su Grci u to vreme Jaros zvali „Dahau na Sredozemnom moru“. „Već i sama arhitektura zatvoreničkih baraka nedvosmisleno podseća na koncentracione logore. Zatvorenici su pod užasnim uslovima, morali da sazidaju sopstveni zatvor. Mnogi su pritom umrli od vrućine i gladi“.

„Nema ničeg...“

Kacibinis je pre 17 godina osnovao udruženje čiji je cilj da se sačuva sećanje na to mesto užasa za mnoge njegove sugrađane.
Ali za razliku od Golog otoka, zatvor na Jarosu četrdesetih godina je napušten, i to tek što su bile izgrađene zatvoreničke barake.

Naime, iako je ostrvo bilo daleko, ipak se pročulo po okrutnostima tako da su čak i Ujedinjene nacije osudile grčku vladu.



Tadašnja konzervativna vlada poslušno je prihvatila kritiku i zatvorila robijašnicu na ostrvu. Ali to ne znači da je robijaše pustila na slobodu: premestila ih je po zatvorima širom Grčke.

I dugo je to ostrvo bilo gotovo zaboravljeno – sve do vojnog udara u Grčkoj 1967. Pučisti su tada iskoristili Jaros da tamo smeste na hiljade svojih političkih protivnika. I za razliku od četrdesetih, vojna hunta tamo je slala i žene – a bilo je čak i trudnica!

Na Jarosu su robijali i neki poznati Grci: Joanis Haralambopulus, kasnije grčki ministar spoljnih poslova socijalističke vlade, ili poznati pesnik Janis Ricos. Grčka vojna hunta negirala je da bilo koga drži na Jarosu.

Advokat Kacibinis priča da za za njihovo „otkriće“ može zahvaliti – nemačkim novinarima: „Godine 1967. novinari nemačkog nedeljnika ’Štern’ uspeli su da avionom prelete iznad Jarosa i da fotografišu ono što se na njemu događa. Nešto slično kasnije je uspelo i novinarima francuskog magazina ’Paris mač’.“

Režimu u Atini više nije bilo moguće da negira da postoji logor. Te fotografije i dokazi kasnije su doveli do toga da Grčka bude isključena iz Saveta Evrope zbog kršenja ljudskih prava. U suštini se ne zna koliko je bilo žrtava na Jarosu u vreme vojne hunte.

Advokat Kacibinis kaže: „Na groblju na Jarosu pokopano je samo 22-je ljudi. To se može objasniti i time da je mnogo zatvorenika prebačeno na ostrvo Siros, onda kada je bilo jasno da oni ’neće još dugo’ – samo da se ne izazove pažnja zbog broja smrtnih slučajeva na Jarosu.“



Siguran dom mediteranske medvedice

Advokat Kacibinis i udruženje koje je osnovao želi da Jaros otvori za široku publiku. Da ljudi vide šta se tamo događalo. Međutim, suočavaju se s velikim problemima: kao prvo, ne postoji nikakva saobraćajna veza s tim ostrvom, čak i ribarima je zabranjeno da tamo pristaju.

Ostrvo je, naime, proglašeno za zabranjenu zonu. Ipak, Kacibinis je postigao barem to da grčka ratna mornarica Jaros više ne koristi kao cilj tokom svojih vežbi gađanja. Zgrade zatvora ionako je nagrizao zub vremena, a artiljerijska paljba mogla bi da uništi i ono što je preostalo.

Postoje čak i studije o poboljšanju lokalne infrastrukture Jarosa, ali svi takvi planovi su do sada tonuli u dubinama fijoka državnih službenika Atine.

Ali sada se pojavila nova inicijativa: Jaros bi mogao da postane zona zaštićene prirode i pravi raj za ronioce. Ostrvo je, naime, jedinstveno utočište za mnoge životinje – sve do već gotovo istrebljene sredozemne morske medvedice (Monachus monachus).

Biotopom Jarosa oduševljeno je i u Svetskoj fondaciji za prirodu (WWF). Portparol te organizacije Jason Kantas upozorava: „U vodama oko Jarosa živi čak 15 odsto svih poznatih sredozemnih morskih medvedica.

To je možda najveća kolonija tih životinja na čitavom svetu.“ Čitavo podmorje praktično je ostalo netaknuto tako da je još od 2011. to područje zaštićene prirode – i gotovo je sigurno da će projekte finansijski da podrži i Evropska unija.

Kako spojiti turiste, istoriju i prirodu?

„Činjenica da ljudska noga decenijama nije stupila na Jaros ima i svoj pozitivan efekat – priroda je ostala netaknuta. Svoje utočište tamo su pronašle mnoge životinje i ptice“, kaže saradnik WWF Spiros Kotomatas. Prednost je i to što je Jaros relativno blizu najvećem ostrvu na Kikladama – Sirosu.

Ljudi bi da razviju neki oblik „blagog turizma“ na Jarosu, što je Kotomatas i lično utvrdio kada je krajem marta bio tamo. Ali sada se radi o tome, kako to nekadašnje Đavolje ostrvo otvoriti za posetioce, a istovremeno očuvati i njegovu istorijsku ulogu, i njegovu prirodnu ljepotu.



Uopšte nije jednostavno sve to staviti pod istu kapu: već sam pravni status ostrva stvara probleme. Ono je 2001. Proglašeno za „istorijski spomenik“, i zbog toga su sve građevinske intervencije na njemu zabranjene. Deset godina kasnije, ta zabrana je ukinuta, ali samo delimično. Javio se i jedan investitor koji je predložio na se na ostrvu podignu vetroelektrane i on je čak dobio odobrenje za taj projekat. Ali kao što to u grčkoj često biva, plan je još uvek samo – plan.

A nije ni baš tako jednostavno samo pustiti dokone turiste da šetaju po ostrvu. Ne samo da će ugroziti životinje, već i sebe. To ostrvo je poligon grčke ratne mornarice i na njemu još uvek ima gomila neeksplodiranih granata i municije. Zato saradnik WWF Kotomatas kaže: „Uz pomoć stručnjaka grčke vojske već smo pronašli mnogo granata koje smo uspeli da deaktiviramo i da oslobodimo puteve ka centru ostrva. Ali ima još mnogo, mnogo posla.“

Izvor: DW

KOMENTARI2
POŠALJITE PORUKU

Pero

14.07.2017 17:46

šta reći kad zlotvor zavlada teško je živjeti i osloboditi se đavola.

Zasto mi nemo takvo ostrvo. Gusto BI bilo naseljeno.

Brzi

14.07.2017 18:31

Razvoj: NEST387

© Aleksandar Kamenjašević 2016.
Sva prava zadržana.