Uloga Kola u raspadu SFRJ?

Nemačka je izgubila Helmuta Kola, političara ''stare garde'', oca nemačkog jedinstva posle pada Berlinskog zida.

Region 17.06.2017 | 10:08 Preminuo je moćni sagovornik mnogih nekadašnjih lidera, od Ronalda Regana i Džordža Buša starijeg, Fransoa Miterana, Margaret Tačer do Mihaila Gorbačova, kome je on jednom, dok su uveče, na iznenađenje zaljubljenih parova, šetali parkom u bivšem glavnom gradu Bonu, rekao da je nemačko ujedinjenje sigurno, kao što Rajna sigurno teče ka moru, a Gorbačov mu tada nije protivurečio...

Kol, rođen 1930. godine u pitomom Ludvigshafenu, koji je sa 17 godina postao član Hrišćansko-demokratske unije (CDU), na čijem čelu je sada Merkelova, bio je za Nemce, kako su ga zvali, i ''kancelar superlativa''.

U srcima Nemaca ostaće upamćen kao ''kancelar ujedinitelj'' i državnik hrišćanških vrednosti i političkog vizionarstva, a u sećanju građana bivše Jugoslavije kao šef nemačke vlade koja je prerano i pre drugih evropskih zemalja priznala nezavisnost Slovenije i Hrvatske.

Kol, ''kancelar-rekorder'' sa šesnaestogodišnjom vladavinom od 1982. do 1998. godine i ''politički otac'' aktuelnog šefa nemačke vlade Angele Merkel, jedan je od najčešće pominjanih nemačkih kancelara na prostorima bivše Jugoslavije...

I dok su mu Slovenci i Hrvati iskazivali zahvalnost, dotle su neki nemački intelektualci govorili da će istorija jednog dana, ipak, postaviti pitanje o odgovornosti Kolove vlade zbog preranog priznanja za sukobe u Bosni i nastavak raspada Jugoslavije.

Kolovi savremenici, međutim, to negiraju, tvrdeći da se Nemačka pridržavala evropskih odluka, a priče o preuranjenom priznanju pripisuju nemačkoj levici, koja je, kažu, osećala povezanost sa Jugoslavijom.

Pre odluke o priznanju, Nemačka se odlučno zauzimala za opstanak Jugoslavije, kažu Kolovi savremenici i ukazuju da je, 1991. godine, kada je postalo jasno da Slobodan Milošević želi ''veliku Srbiju'', na predlog Francuske osnovana Badinterova komisija, a zatim je Savet ministara EU najavio da EU mora da pokrene proces priznavanja, ako se u roku od dva meseca ne pronađe mirno rešenje.

Taj rok istekao je početkom decembra 1991. godine, a Nemačka je na sednici vlade 19. decembra 1991. godine, poslednjoj u toj godini, odlučila da će priznati Sloveniju i Hrvatsku 15. januara 1992. godine, podsećali su Kolovi saradnici, naglašavajući da se Kol time pridržavao zajedničke evropske odluke.

On je svakako bio političar ogromnog iskustva iz ''zlatnih'', ali i loših vremena i državnik koji je region bivše Jugoslavije uvek smatrao važnim.

Za Kola se kaže da je imao pravu meru i znao da pusti probleme malo da ''odstoje'', pre nego što ''nestanu'', a kada je reč o nemačkom ujedinjenju, najznačajenijem događaju novije evropske političke istorije, tu je Kolov osećaj za nemački nacionalni interes i način realizacije, neosporan. Sam Kol u sećanjima na te dane govorio je da ''oseća zahvalnost i radost što je uopšte mogao to da doživi i u tome učestvuje'' i što je, ''a to se često zaboravlja, sve postignuto bez prolivanja krvi''.

U svojoj CDU, Kol je imao kritičare, ali i one koji su ga ''kovali u zvezde'', a među onima koji su ga voleli, bili su, kažu analitičari, i Rusi, nemačkog porekla.

Kolov pad započeo je 1998. godine u aferi o donacijama njegove CDU, u kojoj Kolova krivica nije dokazana, a Merkelova, koja je važila za njegovu ''političku ćerku'', prva se tada od njega, kažu savremenici, hladnokrvno distancirala.

Sam Kol je, međutim, govorio da on nikada nije imao interes za obračun, a mediji pišu da je između Merkelove i njega ''put utaban''. Nedavno je, međutim, u jednoj spornoj knjizi bivši Kolov biograf novinar Heribert Švan, napisao da je Kol rekao kako Merkelova nema pojma i kako nije znala pravilno ni da se služi nožem i viljuškom, a tu se našlo i da je o Gorbačovu govorio kao o propalom predsedniku, a o bivšem nemačkom šefu države Kristijanu Vulfu, kao o nuli i izdajniku.



Osim finansijske afere u CDU, Kolovom padu doprineo je i - evro.

Kada su 2. maja 1998. godine šefovi država i vlada EU, među njima i Kol, doneli odluku o uvođenju evra, njemu je, izgleda, bilo jasno da je delovao protiv volje jednog širokog sloja Nemaca, privuknutih na ''nemačku marku'' i da ga to može koštati biračkih glasova.Nekoliko meseci kasnije, u septembru iste godine, Kol je izgubio savezne izbore od bivšeg kancelara Gerharda Šredera.

U vreme evra - i dužničke krize, stizale su kritike na Kolov račun i to od njegovih demohrišćana koji su govorili da su njemu rokovi, izgleda, bili važniji od stabilnosti.

Za njegove političke odluke govorilo se da počivaju na fundamentu vrednosti, obeleženih onim što je preživeo - ratom, ali i uspehom, odgovornošću, obnovom i pomirenjem, socijalnim kategorijama..

Kolova ''politička domovina'' bila je CDU - partija, kako se kaže, slobode, nemačkog jedinstva i evropske integracije, a on se, u tradiciji prvog prvog posreatnog kancelara Konrada Adenauera, u spoljnoj politici zalagao za dalje povezivanje Nemačke sa zapadom, a prijateljstvo sa Amerikom smatrao delom nemačkog državnog rezona.

Kada je, međutim, reč o unutrašnjoj politici, recimo o odnosu prema strancima u Nemačkoj, Kol je pre par godina, kada je već bio daleko od politike, izazvao reakciju Turaka, ali i rođenog sina, kada se saznalo da je u Bonu 1982. godine, u razgovoru sa Tačerovom rekao da se Turci ne integrišu dobro i da u naredne četiri godine želi da prepolovi njihov broj u Nemačkoj.

Kolov sin, Peter, privrednik oženjen Turkinjom, kritikovao je svoga oca zbog izjava od pre više decenija i rekao da i CDU mora prihvatiti aktuelnu realnost da je Turska jedna od najvažnijih nemačkih partnera za budućnost, a i njegov drugi sin, Vilhelm, imao je obračune sa ocem.

Kolova žena Hanelore Kol izvršila je 2001. godine samoubistvo, pošto je bolovala od retke bolesti - alergije na svetlost i bila prisiljena da živi u mraku.

Kol je privukao pažnju Nemaca kada se pre nekoliko godina oženio tridesetak i više godina mlađom Majke Rihter. Neupućeni su se tada čudili, a upućeni tvrdili da drugačije nije ni moglo biti i da bi za starog konzervativca, kakav je bio Kol, svaka druga opcija, osim časne ženidbe, bila neprihvatljiva.

Kolova ženidba izazvala je, izgleda, nesuglasice u porodici i sinovi, sudeći prema medijima, nisu puno držali do maćehe, o kojoj se pisalo kao o čuvarki Kolovih misli i ženi koja govori umesto njega i sklanja s puta sve one koji pokušavaju da mu se približe, a čak se postavljalo i pitanje da li je starac-Kol zatvorenik sopstvene supruge, čija je borba za njegovu političku zaostavštinu već poznata.

Kol je poslednjih godina jedva mogao da govori, tako da su mediji pisali o tragediji slučaja da je čovek, koji je rečima kovao istoriju, praktično ostao nem.

(Agencije)